Блог - Црква Светог Марка

Света тајна Крштења и Миропомазањa

Света тајна Крштења је чин којим се онај који се крштава поистовећује са Господом Исусом Христом, његовим страдањем и смрћу на Голготи и славним Васкрсењем. То значи да свако ко бива крштен на себе узима Христову смрт на Голготи да би постао учесник и заједничар у његовом Васкрсењу као коначном циљу и смислу постојања сваког појединца и читавог света. На тај начин крштени улази у нови однос са Богом који за њега, као и за све остале хришћане, постаје Отац који му дарује да већ у овом свету и веку доживи стварност Царства небеског. Крштењем свако постаје члан заједнице која поревазилази све поделе које ми људи правимо и покушавамо на основу њих да се идентификујемо. Та заједница јесте Црква као Тело Христово – живи организам свих оних који верују у Бога, а остварује се на видљив начин у Светој литургији. Другим речима, крштење је признање свакога ко се крштава да у личности Исуса Христа препознају Господа и Бога који је ради нас постао човек и желе да се Њему препусте, да живе његовим животом и испуњавају се љубављу коју је он показао и показује према свему што је постојеће.

Миропомазање је Света тајна која се надовезује на Крштење и представља дар самога Духа Светог новокрштеном као и његово поистовећење са Христом као изабраником и посвећеником Божјим, тј. Месијом. Миропомазање је и постављање хришћана у узвишену службу народа Божјег која се назива и царским свештенством. Из тога произилази привилегија коју само хришћани имају, а то је да Бога називају својим Оцем и да се причешћују Телом и Крвљу Христовом.

Бити хришћанин је најузвишеније звање и достојанство које је даровано човеку и на које је призван. Свако ко је крштен има због тога дужност да све што га окружује, од људи око себе до природе, својим животом освећује и показује Бога као Оца доброте, милосрђа и љубави који све призива у свој загрљај. То ће чинити тако што ће кроз Причешће делити живот са Богом, молити се Богу, постити, и трудити да стекне врлине показујући узвишеност и лепоту лика Божјег у себи,а тиме и самога Бога. Другачије речено, позван је да сваким делом свога бића буде сведок љубави и богатства живота који је Бог наменио свему што је створио.

Да би се неко крстио у Православној Цркви најнеопходнија је вера – ако је одрастао, односно вера родитеља и кума – ако је беба или мало дете. Поред тога, потребно је: кум који је православне вере, бело платно, свећа, мала посуда за косу. Крштење треба заказати у договору са својим парохијским свештеником који служи у храму који је најближи месту становања. Сва питања и недоумице које се појављују најбоље је да се разјасне са парохијским свештеником.
Света тајна Брака/Венчања

Света тајна Брака је чин који мишкарца и жену уједињују у заједнички живот утемељен на међусобној љубави коју препознају једно према другом. Брак је начин живота за који је Бог створио човека и жену да би на тај начин исказивали тајну живота Бога као Свете Тројице и да би у својој свакодневици показивали велику тајну нераскидивог јединства Христа и Цркве. Јединство Христа и Цркве се најпре показује у Светој литургији где се као хришћани причешћујемо Телом и Крвљу Христовом и делимо живот како са Богом, тако и једни са другима. Света тајна Брака је продужетак литургијског живота хришћана кроз коју муж и жена све што имају деле једно са другим, сваки аспект властитог живота. То значи да вољно предају све своје што поседују, укључујући и сам живот у власт оног другог, тј. супружника.

Света тајна брака је потврда узајамне љубави коју поседују муж и жена једно према другом. Брак истовремено представља и дубоко сазнање да љубав и жеља за дељењем живота са другим није довољна, већ да је неопходно да Христос ту љубав преобрази у ону божанску. Сваки човек, наиме, има потребу да воли, али и да буде вољен. То је показатељ да ми не поседујемо љубав у потпуности већ само делимично. Из тог разлога је другом не можемо потпуно даривати. Једини који јесте љубав у потпуном смислу те речи јесте Бог. Света тајна Брака јесте управо дар те несебичне, безусловне и свеукупне љубави коју Бог дарује супружницима на венчању.

У људском искуству, у стварности овога света и века, љубав Божја је могућа једино кроз искуство Крста, тј. кроз спремност да, попут Господа Исуса Христа, дамо себе за живот других. Тако су и у Браку супружници позвани да безрезервно живе једни за друге, да буду спремни да жртвују своје навике, личну удобност, стил живота и сл. Такав однос према Богу, ближњима, чак и непријатељима су показали у историји Цркве Свети мученици. Из те спремности да, љубави ради, положе свој живот за Бога и ближње овенчани су победничким венцима. Круне које се стављају младенцима на Венчању јесу ти победнички венци као дар потпуне љубави Божје, али који собом носе и позив на спремност на жртву. Из тог разлога Света тајна Брака се назива и Венчање јер се младенци овенчавају венцима Христове победе и љубави као и једно другим.

Да би се неко венчао у Православној Цркви неопходно је да младожења и млада буду православне вере, да нису верени или у црквеном браку са неким другим, да не постоји крвно или духовно ( кумство ) сродство између њих као и да разлика у годинама није превелика. Све то се утврђује на предбрачном испиту који будући младенци треба да обаве код свог парохијског свештеника са којим ће се договорити све у вези са вршењем Свете тајне Брака. Поред предбрачног испита, за саму Свету тајну Брака неопходне су: четири свеће, платно, бурме и заједничка чаша из које ће младенци пити вино. Младенци могу по својој жељи да направе венце за чин Венчања уместо круна.
Света тајна Исповести/Покајања

Света тајна исповести је чин кроз који се признаје све оно што представља грех, тј. погрешно дело или поступак, реч или помисао. Реч грех означава промашај циља, односно смисла живота за који је Бог створио човека. Тај циљ је вечна и нераскидива заједница живота са Богом и ближњима у љубави. Све заповести Божје, почевши Десет заповести, као и Христове поуке и заповести у Новом завету имају за циљ да човека упућују на пут који као свој циљ има љубав која је, по речима Ап. Павла, свеза савршенства. Живот који није у складу са Еванђељем Христовим јесте у својој бити грешан, тј. промашен. Зато, врло често, иако неко наизглед живи моралним животом, не значи да је то у складу са оним моралом и врлином коју собом проповеда Еванђеље.

Човеково схватање и увиђање да разни поступци у животу представљају велику тежину, разарају га изнутра и руше односе које има са људима и, у коначној инстанци, са Богом јесте оно што бисмо назвали покајање. Покајање јесте препознавање да су поступци у животу, или неком периоду живота, промашај, да нас обесмишљавају и вуку надоле и истовремена жеља да се то промени из корена. Оно је спремност да се суочимо са слабостима и гресима који су у нама присутни, да прихватимо да су део нечије личности и да не покушавамо да их оправдамо. По хришћанском схватању, то је немогуће без благодати Божје, односно без свести да Бог постоји и да нас ка себи призива са жељом да нас ослободи од све тескобе и муке.

Признавање пред другим, тј. свештеником свих лоших и грешних поступака, речи или дела назива се исповест. Оно је видљива манифестација покајања које се збива у човеку са жељом да се ослободи зла и греха у себи који владају њиме. Покајање је добровољно прихватање кривице и осуђивање себе пред Богом као Судијом са дубоком надом у његову милост, благост и љубав. Величанственост и недокучивост Свете тајне Исповести лежи у томе што човек, уместо да буде осуђен због својих дела, како наша логика налаже, бива супротно томе ослобођен јер је Син Божји, Господ Исус Христос узео на себе сва безакоња наша и оправдао нас једном а свагда кроз своје спасоносно страдање на Голготи. Једино у Христу човек може поново бити препорођен кроз покајање и на темељу Христове праведности и љубави бити оправдан и враћен у достојанство слободе деце Божје. Човек бива поново враћен у заједницу са Богом, а та заједница је у ствари Света литургија и могућност да са Богом делимо живот кроз Свето причешће.

Света тајна исповести се врши у храмовима готово стално. Најбољи начин је да се човек кроз пост, молитву и читање Светог писма припреми за исповест, да се, ако се није никада исповедао, посаветује са својим парохијским свештеником и са њим договори када ће се исповедити.

У храму Светог апостола и евенђелисте Марка, Света тајна исповести врши се свакога дана током вечерњег богослужења.
Света тајна Причешћа/Литургије

Све што је створио Бог, читав свет, космос, читаву природу укључујући и човека је учинио да би свему постојећем даровао да дели живот са њим. Разлог за то је што је мотив за стварање безусловна и слободна љубав Божја. То јединство и живот у заједници са Богом дато је кроз Исуса Христа. Христос нам показује Божју љубав према свему и свакоме кроз своју жртвену љубав на крсту. Господ откирва да бити човек значи имати спремност за жртву, положити живот за друге и онда када то не заслужују и да је савршена љубав она која не тражи своје. Откривајући шта значи бити човек, истовремено открива какав је он као Бог одувек. Тајна љубави Божије која себе дарује да у њој постојимо и живимо показује се на Светој литургији. Као хришћани смо позвани да у тој тајни учествујемо, јер смо најпре кроз Крштење уведени у однос са Богом као нашим Оцем и да је сведочимо читавом свету. Ако у њој не учествујемо, немамо живота који нам је дарован кроз Христово страдање и васкрсење,па онда тај живот не можемо да сведочимо и показујемо другима. Уз то се поставља питање може ли онај ко не дели живот са Богом назвати себе хришћанином.

Учествовање у животу Васркслога Христа назива се Причешће. Сама реч значи учествовање, удеоничарење. Кроз Причешће делимо живот са Богом и једни са другима на Светој литургији. На тај начин се Бог оприсутњује кроз хришћане у свету а они заједно образују Цркву као Тело Христово. Сваки хришћанин је позван и донекле у обавези да на дар живота и присуства Божијег кроз Свето Причешће, одговори врлинским живљењем, трудом да воли, прашта, брине и помаже свима око себе укључујући и природу. Да буде свима све, по речима Апостола Павла. Другачије речено, позвани смо да ону радост и светлост коју смо примили на Светој литургији носимо, негујемо и унапређујемо у свом свакодневном животу.

Света литургија се служи најпре недељом када славимо Васкрсење Христово као и на велике празнике у току године када се прослављају догађаји из Христовог живота, Богородичини празници и празници посвећени светитељима. По обичају и правилу Цркве, Света литургија се служи пре подне. У београдским храмовима углавном почиње у 9 часова ујутро.Сваки храм има истакнут распоред богослужења и најбоље је да се верни тако упознајуу са временом када почињу богослужења Цркве.

Блог Цркве Светог Марка

Православне теме и учења кроз текстове који вам помажу да боље разумете веру и традицију.

Информације

Радови на сређивању Цркве

Пратите нас на друштвеним мрежама!